Online izložba

Deca u oružanim sukobima

Dokazi iz arhiva međunarodnih krivičnih sudova

Ova online izložba pruža uvid u neke od načina na koje su deca bila pogođena ratovima na Balkanu tokom devedesetih godina XX veka i tokom genocida u Ruandi 1994. godine.

Predmeti koji su vođeni pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) i Međunarodnim krivičnim sudom za Ruandu (MKSR) nisu nužno bili usredsređeni na uzrast žrtava, niti su beležili sve značajne napade na decu. Pa ipak, mnoga svedočenja i predmeti uvršteni u dokazni materijal pred tim međunarodnim sudovima opisuju kako su deca namerno birana za metu seksualnog nasilja, mučenja, progona, prisilnog premeštanja, ubistva i istrebljenja, između ostalih zločina.

Na osnovu izbora fotografija, video i audio materijala, transkripata i drugih zvaničnih dokumenata uvrštenih u dokaze u predmetima vođenim pred MKSJ i MKSR, ova izložba predstavlja samo delić slike stradanja dece u ratovima na Balkanu i genocidu u Ruandi i, u širem smislu, uticaja oružanog sukoba na najmlađe članove neke zajednice.

Svi materijali predstavljeni ovom izložbom potiču iz javnih arhiva MKSJ i MKSR, o kojima se stara Mehanizam za međunarodne krivične sudove.

1.


Fotografije crkve Sainte Famille, Kigali, Ruanda


  • Broj dokaznog predmeta: P77
  • Identifikacioni broj: 15190
  • Zaveden dana: 30. januara 2007.
  • Postupak: Renzaho (ICTR-97-31)

“Bio je tu jedan mali dečak, ne znam da li je bio u crkvi Sainte Famille i počeo je da viče i vrišti, a ja sam čula pucnje iz svih pravaca u tom logoru. Pošto smo bili blizu šatora, ušli smo u šator i seli. Puno ljudi je ubijeno tog dana. Žrtve nisu birane, kao što je bio slučaj u centru CELA. Jednostavno su pucali u gomilu, ili su pucali na svakog ko je prolazio, nasumično. Ne znam koliko dugo je ta operacija trajala, ali je trajala neko vreme. I u nekom momentu nakon toga, jedan pripadnik jedinica Interahamwe kojeg nisam poznavala je došao u to mesto i naredio nam da izađemo iz šatora i da se pridružimo drugima, nedaleko od sveštenikove sobe. Tako da smo izašli. I na putu do tamo smo videli tela kako leže svuda naokolo. Došli smo blizu mesta gde su bili drugi ljudi. I kada smo stigli, videli smo da su većina ljudi u toj grupi bili žene i deca, i seli smo sa tom grupi. Kada smo stigli, pucnji nisu dugo trajali”.


Corrine Dufka, svedokinja

Izbeglice, crkva Sainte Famille, Kigali, Ruanda. Fotografiju načinila svedokinja Corinne Dufka


Izbeglice, crkva Sainte Famille, Kigali, Ruanda. Fotografiju načinila svedokinja Corinne Dufka


Izbeglice, crkva Sainte Famille, Kigali, Ruanda. Fotografiju načinila svedokinja Corinne Dufka


Ove fotografije dece izbeglica u crkvi Sainte Famille u Kigaliju, Rwanda, deo su grupe od 33 slike koje je načinila foto-reporterka Corinne Dufka koje su uvrštene u dokazni materijal u predmetu Renzaho koji je vođen pred MKSR. Dufka je 30. januara 2007. svedočila da su fotografije načinjene u crkvi 29. ili 30. maja 1994. i da je u crkvi vladala atmosfera napetosti i straha.

Svedokinja ATQ je 31. januara 2007. svedočila o ubistvima koja su se desila u krugu crkve Sainte Famille 16. juna 1994. ili približno tog datuma. Svedokinja, koja je u to vreme imala 19 godina, bila je među mnogobrojnim pripadnicima plemena Tutsi koji su potražili utočište u toj crkvi u maju 1994. godine. Tokom svedočenja, svedokinja je prepoznala Renzahoa kao jednog od prisutnih u crkvi na dan kada su se ubistva dogodila.


Renzaho (ICTR-97-31)

Ovaj predmet se odnosio na postavljanje barikada na putevima i deljenje oružja pripadnicima jedinica Interahamwe i drugih oružanih grupa u Kigaliju u cilju “borbe protiv neprijatelja”, kao i na zločine počinjene u srednjoj školi Centre d’Étude des Langues Africaines i u crkvi Sainte Famille. Za vreme tih događaja Tharcisse Renzaho je bio prefekt prefekture Kigali-Ville i pukovnik u Vojsci Ruande.

Pretresno veće MKSR je utvrdilo, između ostalog, da je od aprila 1994. mnogo osoba potražilo utočište u crkvi Sainte Famille u prefekturi Kigali-Ville. Njihov broj se postepeno povećavao i do polovine juna više od 1.000 ljudi je potražilo utočište u toj crkvi. Pripadnici jedinica Interahamwe su napali crkvu 17. juna 1994. Veliki broj civila je ubijen a posebno su na meti bili mladići.

Osuđujuće presude Renzahou za genocid, zločine protiv čovečnosti (ubistvo) i teške povrede zajedničkog Člana 3 Ženevskih konvencija i Dodatnog protokola II (ubistvo) potvrđene su u žalbenom postupku.


2.


Album fotografija iz Foče


  • Broj dokaznog predmeta: P11
  • Identifikacioni broj: 47632
  • Zaveden dana: 20. marta 2000.
  • Postupak: Kunarac i drugi (IT-96-23 & IT-96-23/1)

“Mislim da sam odlučila da za sobom ostavim mnoge od tih stvari negdje, iako u sebi i dalje imam tragova svega što mi se desilo koji će zauvijek tu ostati. Mislim da cijelog svog života, cijelog života ću se sjećati i osjećati istu bol koju sam tada osjetila i još uvijek osjećam. To nikad neće nestati".


FWS-87, svedok

Ulaz u Sportsku dvoranu “Partizan”, Bosna i Hercegovina.


Unutrašnjost Sportske dvorane “Partizan”, Bosna i Hercegovina.


Unutrašnjost Sportske dvorane “Partizan”, Bosna i Hercegovina.


“Karamanova kuća” u Miljevini, Bosna i Hercegovina.


Unutrašnjost Sportske dvorane “Partizan”, Bosna i Hercegovina.


Kazneno-popravni dom (KP Dom), centralni zatvor u Foči, Bosna i Hercegovina.


Svedokinja FWS-87 jedna je od 20 žena koje su pred MKSJ svedočile u predmetu Kunarac i drugi u vezi s optužbama koje su se optuženom stavljale na teret za silovanje, mučenje, porobljavanje i povrede ličnog dostojanstva žena počinjene u Foči, Bosna i Hercegovina, tokom 1992. godine. Između ostalih iskustava pomenutih u njenom svedočenju od 4. aprila 2000. godine, svedokinja FWS-87 je opisala kako je bila zatočena i više puta silovana na različitim lokacijama u Foči i da ju je Radomir Kovač prodao crnogorskim vojnicima za 500 nemačkih maraka. U trenutku izbijanja rata u Foči imala je petnaest i po godina.

Ovde prikazana galerija fotografija sadrži snimke koji su načinjeni tokom istražne misije Tužilaštva u Foči u junu 1996. godine. Ovu galeriju fotografija Tužilaštvo je koristilo tokom svedočenja svedokinje FWS-87 i drugih svedoka kako bi se identifikovala mesta zločina i relevantne lokacije u Foči.


Kunarac i drugi (IT-96-23 & IT-96-23/1)

Pretresno veće MKSJ je utvrdilo da su od aprila 1992. do najranije februara 1993. godine, Dragoljub Kunarac, Radomir Kovač i Zoran Vuković kao vojnici učestvovali u kampanji snaga bosanskih Srba da se područje Foče “očisti” od nesrpskog stanovništva.

Prema prvostepenoj presudi, muslimanski civili muškarci i žene su pohvatani u selima oko Foče. Muškarci su razdvojeni od žena i dece. Neki od njih su morali trpeti duga razdoblja zatočeništva u zatvoru KP Dom u Foči, dok su neki ubijeni na licu mesta. Žene i deca su odvođeni na sabirna mesta i nakon toga autobusima prebacivani u Srednjoškolski centar u Foči gde su zatočeni. Neki su kasnije odvedeni na druga mesta u Foči ili u okolini, kao što je sportska dvorana "Partizan", i u privatne kuće u Miljevini i Trnovači. Pretresno veće je utvrdilo da su pripadnici oružanih snaga bosanskih Srba silovali, ponižavali, psihološki zatočili i degradirali devojke i mlađe žene. Veće je utvrdilo da su muslimanske žene i devojke, majke i kćeri zajedno lišene i poslednjih ostataka ljudskog dostojanstva, da se prema ženama i devojkama postupalo kao sa ličnom svojinom, kao da su stvari na raspolaganju srpskim okupacionim snagama - i konkretnije, trojici optuženih. Većina žrtava silovanja bile su devojke mlađe od devetnaest godina. Najmlađa žrtva je imala dvanaest godina.

Optuženi su osuđeni za silovanje, mučenje, porobljavanje i povrede ličnog dostojanstva kao zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. Te osude su potvrđene u žalbenom postupku.


3.


Video snimak prefekture Kibuye


  • Broj dokaznog predmeta: P3B
  • Identifikacioni broj: 10072-01
  • Zaveden dana: 29. marta 2004.
  • Postupak: Muhimana (ICTR-95-1B)

Pitanje: Koliko godina ste imali 1994. godine, 16. aprila 1994, kada vam se to dogodilo?

Odgovor : Imala sam 15 godina".


BJ, svedokinja

Svedokinja BJ, mlada devojka iz plemena Hutu, svedočila je da je radila za jednu porodicu pripadnika plemena Tutsi kada je u komuni Gishyita, prefektura Kibuye, u Ruandi, izbio sukob između Oružanih snaga Ruande i Patriotskog fronta Ruande. Zajedno s mnogim drugim raseljenim osobama potražila je utočište u bolnici u Kompleksu Mugonero.

Tokom svog svedočenja, svedokinja je opisala kako se, zajedno sa dve druge mlade devojke, sakrila u sobi br. 3 u bolnici, gde su ih pronašli i silovali Mikaeli Muhimana i pripadnici jedinica Interahamwe. Presudom Pretresnog veća od 28. aprila 2005. MKSR je prvostepeno utvrdio da je mlada životna dob žrtava otežavajući faktor prilikom određivanja kazne Muhimani.

Ovaj video snimak prikazuje bolnicu u Kompleksu Mugonero, koja je među lokacijama koje je Tužilaštvo MKSR identifikovalo kao relevantne za predmet Muhimana.


Muhimana (ICTR-95-1B)

Pretresno veće MKSR je utvrdilo da je tokom aprila i maja 1994. godine, Mikaeli Muhimana, bivši zvaničnik lokalne samouprave u sektoru Gishyita u prefekturi Kibuye, učestvovao u protivpravnom lišavanju života pripadnika plemena Tutsi i naneo teške telesne i duševne povrede pripadnicima te etničke grupe.

Takođe je utvrđeno da je Muhimana učestvovao u napadima na civile, pripadnike plemena Tutsi, koji su potražili utočište u crkvama i bolnici, koje se tradicionalno smatraju skloništima i bezbednim mestima. On je takođe ubijao malu decu i silovao devojke za koje je mislio da su pripadnice plemena Tutsi, uz bezobzirnu ravnodušnost prema ljudskim životima i dostojanstvu.

Muhimana je proglašen krivim za genocid, silovanje kao zločin protiv čovečnosti i ubistvo kao zločin protiv čovečnosti. Te osuđujuće presude su potvrđene u žalbenom postupku.



Zaštita dece prema međunarodnom pravu

U slučaju izbijanja oružanog sukoba, deca koja ne učestvuju u neprijateljstvima uživaju opštu zaštitu koja se odnosi na civile. Konkretno, deca, kao civili neborci, obuhvaćena su osnovnim garancijama koje nudi Ženevska konvencija iz 1949. godine i njen prvi Dodatni protokol iz 1977. godine u slučaju međunarodnog oružanog sukoba, kao i zajednički član 3 Ženevskih konvencija iz 1949. godine i drugi Dodatni protokol iz 1977. godine u slučaju nemeđunarodnog oružanog sukoba. Kao i svi drugi civili, deca su zaštićena, između ostalog, i u odnosu na pravo na život i fizički i mentalni integritet. Dalje, zaštićena su zabranama koje se odnose na prisilu, telesno kažnjavanje, mučenje, kolektivno kažnjavanje i odmazdu. Takođe su obuhvaćena pravnim odredbama u vezi s vođenjem neprijateljstava.

Osim toga, u svetlu njihove posebne ranjivosti, deca uživaju specijalnu zaštitu prema različitim odredbama Ženevskih konvencija iz 1949. godine i njihovih Dodatnih protokola iz 1977. godine. Ukoliko deca uzmu direktnog učešća u neprijateljstvima, ona gube opštu zaštitu koja se odnosi na civile, ali zadržavaju tu specijalnu zaštitu.

Na kraju, ograničenja u vezi učešća dece u neprijateljstvima i njihovog regrutovanjea u oružane snage ili grupe takođe su obuhvaćena međunarodnim pravom ljudskih prava, uključujući Konvenciju o pravima deteta iz 1989. godine i njen Fakultativni protokol o učešću dece u oružanim sukobima iz 2000. godine.

4.


Izjava svedoka Elvedina Pašića


  • Broj dokaznog predmeta: D30
  • Identifikacioni broj: 137020
  • Zaveden dana: 21. oktobra 2004.
  • Postupak: Krajišnik(IT-00-39)

“Među gomilom su bili i neki dječaci koji su učestvovali u premlaćivanjima. Žene su držale sjekire i vile ali su nas udarale drvenim drškama. Oni koji nisu imali ništa pri sebi su nas udarali rukama i šutirali. Psovali su nas sve vrijeme. […] Čak sam otrčao dio puta i gotovo uspio da uđem u autobus ali me iznenada jedna žena zgrabila otpozadi i oborila na zemlju. U ruci je imala nož i rekla, ‘Pustite me da ubijem ovog malog baliju. Moja dva sina su ubijena u Večićima’. U tom momentu je jedan vojnik prišao i nakon što je odgurnuo tu ženu na stranu bukvalno me ubacio u autobus. Ja sam se posljednji ukrcao na autobus”.


Elvedin Pašić, svedok

Potpisana izjava svedoka


Svedok Elvedin Pašić je imao 13 godina kada je njegovo selo u opštini Kotor Varoš u Bosni i Hercegovini, napadnuto u maju 1992. godine. Tokom svog svedočenja u oktobru 2004. godine, Elvedin Pašić se prisetio svog iskustva kada je u danima pre napada počeo da primećuje sve veće prisustvo srpskih vojnika u svom selu, sve dok nekoliko meseci kasnije nije u haotičnim okolnostima napustio to područje nakon što je bio uhapšen i zatočen od strane srpskih vojnika.

Tokom unakrsnog ispitivanja Pašića su zastupnici odbrane pitali da pojasni delove svoje izjave koju je dao kao svedok 2000. godine, koja se ovde nalazi.

Između ostalih pitanja koja su mu postavljena, Pašić je upitan da li je osećao, u različitim momentima tokom tog iskustva, da su srpski vojnici pokušavali da ga zaštite.

Pašić je odgovorio potvrdno.


Krajišnik (IT-00-39)

Pretresno veće MKSJ je proglasilo Momčila Krajišnika, bivšeg člana rukovodstva bosanskih Srba, krivim za zločine koji obuhvataju prisilno premeštanje nekoliko hiljada muslimanskih i hrvatskih civila, među kojima su bili žene, deca i starije osobe.

Prema presudi Pretresnog veća, od 18. marta do 30. decembra 1992 srpske snage su počele da napadaju Muslimane i Hrvate koji su živeli u gradovima, selima i manjim naseljima u 35 opština u Bosni i Hercegovini, od kojih većina nije bila branjena i u kojima nije bilo vojnih ciljeva. Pretresno veće je utvrdilo da su Muslimani i Hrvati bili zlostavljani i lišavani života od strane snaga bosanskih Srba. Muškarci su često hapšeni i odvođeni u zatočeničke centre, dok su žene i deca bili isterani iz domova ili zatočeni ili proterani iz opštine. Uslovi života u mnogim zatočeničkim centrima u kojima su Muslimani i Hrvati bili zatočeni bili su nepodnošljivi, nije bilo dovoljno hrane, vode, lekarske nege i sanitarnih prostorija. Zatočenike su često tukli, a ponekad i silovali, pripadnici srpskih snaga. Mnogim zatočenicima su nanete fizičke i duševne povrede, a mnogi su imali i zdravstvene probleme. To je dovelo do smrti mnogih zatočenika. Osim toga, pripadnici paravojnih jedinica, policije i drugih srpskih snaga namerno su lišili života mnoge zatočenike.

Krajišnik je osuđen za progon, deportaciju i prisilno premeštanje nesrpskih civila kao zločin protiv čovečnosti. Te osuđujuće presude su potvrđene u žalbenom postupku.


5.


Audio snimak programa emitovanog 31. maja 1994. na stanici Radio Télévision Libre des Mille Collines i transkript emitovanog sadržaja


  • Broj dokaznog predmeta: P103/18C
  • Identifikacioni broj: 7900
  • Zaveden dana: 12 jula 2002
  • Postupak: Nahimana i drugi (Media) (ICTR-99-52)

“Prevarili su decu iz plemena Tutsi obećavajući im neostvarive stvari. Prošle noći sam video jedno dete iz plemena Tutsi koje je ranjeno i bačeno u rupu duboku 15 metara. Uspeo je da izađe iz rupe, nakon čega je dokrajčen palicom. Pre nego što je umro, ispitivali su ga. Odgovorio je da su Inkotanyi obećali da će platiti za njegovo školovanje sve do univerziteta. Međutim, da to može biti izvedeno bez dovođenja sopstvenog života u opasnost i uništavanja države. Ne razumemo ponašanje Inkotanyia. Oni nemaju više lakog ili teškog naoružanja od nas. Mi smo brojniji od njih. Verujem da će biti zbrisani sa lica zemlje ako se ne povuku”.


Ovaj audio snimak potiče sa jedne od brojnih traka na kojima je sadržaj koji je emitovala stanica Radio Télévision Libre des Mille Collines (“RTLM”) koje su 2002. godine uvrštene u dokazne predmete u predmetu poznatom kao Media vođenom pred MKSR. Tužilaštvo je tvrdilo da je podsticanje na međunacionalnu mržnju i nasilje bilo suštinski deo uređivačke politike RTLM tokom 1994. godine.

Pretresno veće MKSR je u svojoj presudi od 3. decembra 2003. godine zaključilo da u ovom konkretnom audio zapisu nema nikakve naznake da je pomenuto dete iz plemena Tutsi bilo naoružano ili predstavljalo opasnost. Takođe se napominje da je brutalnu smrt deteta bezosećajno opisao spiker RTLM, Kantano Habimana.


Nahimana i drugi (Media) (ICTR-99-52)

Pretresno veće MKSR je utvrdilo da su emisije emitovane na RTLM kao i članci objavljeni u dnevnim novinama Kangura direktno podsticali počinjenje genocida nad pripadnicima plemena Tutsi, uključujući i nad decom, širom Ruande. Tri osobe su osuđene pred MKSR u vezi s aktivnostima RTLM i dnevnih novina Kangura: Ferdinand Nahimana, osnivač i idejni tvorac RTLM, Jean-Bosco Barayagwiza, osnivač Koalicije za odbranu republike, i Hassan Ngeze, glavni i odgovorni urednik dnevnih novina Kangura.

U presudi Pretresnog veća se napominje da su RTLM i Kangura redovno objavljivali imena “neprijatelja” iz redova pripadnika plemena Tutsi, uključujući i decu, koji su nakon toga ubijani. Kao odgovor na političku pretnju koju su povezivali sa plemenom Tutsi, RTLM i Kangura su demonizovali njegove pripadnike tako što su im pripisivali inherentno zle osobine i izjednačavali celu ovu etničku grupu s “neprijateljem”, te tako pozivali na istrebljenje pripadnika plemena Tutsi, njihove dece, kao i trudnih žena koje su nosile decu pripadnika plemena Tutsi.

Žalbeno veće je potvrdilo osuđujuće presude Nahimani za direktno i javno podsticanje na počinjenje genocida, u odnosu na sadržaj koji je RTLM emitovao nakon 6. aprila 1994. godine, kao i za progon kao zločin protiv čovečnosti. Takođe je potvrdilo osuđujuće presude Barayagwizi za genocid, istrebljenje i progon kao zločine protiv čovečnosti. Na kraju, Žalbeno veće je potvrdilo osuđujuće presude Ngezeu za pomaganje i podržavanje počinjenja genocida u Gisenyiu i direktno i javno podsticanje počinjenja genocida putem sadržaja štampanih u dnevnim novinama Kangura tokom 1994. godine, kao i pomaganje i podržavanje istrebljenja kao zločin protiv čovečnosti.


6.


Istraga Tužilaštva MKSJ incidenta granatiranja Alipašinog polja 22. januara 1994.


  • Broj dokaznog predmeta: P3281F
  • Identifikacioni broj: 38574
  • Zaveden dana: 6. maja 2002.
  • Postupak: Galić (IT-98-29)

“Mi smo se sankali i najedanput smo čuli kako padaju granate. Znali smo da je blizu po po jačini zvuka eksplozije. Onda smo se uplašili i počeli bježati. Prije nego što smo stigli do našeg ulaza u zgradu jedna granata je pala iza nas. Danijel Juranić je poginuo. Mene je ranila nogu, glavu i ruku, i Hodžić Admir i Elvir su takođe ranjeni”.


Muhamed Kapetanović, svedok

Svedok Muhamed Kapetanović je imao 10 godina kada je 22. januara 1994. godine njegovo naselje, Alipašino Polje, Sarajevo, Bosna i Hercegovina, granatirano dok su se on i njegovi drugari igrali u snegu.

Kapetanović je svedočio pred MKSJ da je morao da prođe kroz sedam operacija noge i da je proveo dve godine u Italiji na rehabilitaciji od brojnih povreda. Video snimak koji se ovde nalazi načinilo je Tužilaštvo otprilike sedam godina nakon tog incidenta, tokom 2001. godine, kada je Kapetanović imao približno 17 godina. U tom video snimku Kapetanović pokazuje prostor na kojem su se on i njegovi drugari igrali pre nego što je počelo granatiranje, lokaciju gde je granata udarila u tlo, mesto na kojem je on povređen i opšti pravac u kojem je trčao kada je granatiranje počelo.


Galić (IT-98-29)

Ovim predmetom su obuhvaćeni događaji u Sarajevu i okolini od septembra 1992. do avgusta 1994. godine. Pretresno veće MKSJ je utvrdilo da je Stanislav Galić, zapovednik u vojsci bosanskih Srba, sprovodio kampanju napada na civilno stanovništvo. To je činio s prvenstvenim ciljem širenja terora među civilnim stanovništvom.

Pretresno veće je utvrdilo van razumne sumnje da je civilno stanovništvo Sarajeva bilo meta hotimičnih napada vojske bosanskih Srba. Svedoci su svedočili o tome kako su proživljavali višestruke napade na svoja naselja, između ostalog i da su gađani dok su bili na sahranama, u ambulantnim kolima, tramvajima i autobusima ili dok su vozili bicikl. Takođe su napadani dok su obrađivali bašte, kupovali na pijacama ili uklanjali smeće u gradu. Deca su bila na meti dok su se igrala napolju ili hodala ulicom.

Galić je osuđen za dela nasilja čiji je prevashodni cilj bio širenje terora među civilnim stanovništvom, ubistvo i druga nečovečna dela kao zločine protiv čovečnosti. Te osuđujuće presude su potvrđene u žalbenom postupku.



Deca kao počinioci

Statuti MKSJ i MKSR ne ograničavaju nadležnost tih međunarodnih sudova na osobe starije od 18 godina u trenutku kada su zločini počinjeni.

Ipak, nije bilo dece optužene kao počinilaca zločina ni pred MKSJ, niti pred MKSR.

7.


Izjava na engleskom jeziku PW38: Brent Beardsley


  • Broj dokaznog predmeta: DB72A
  • Identifikacioni broj: 9638
  • Zaveden dana: 4. februar 2004.
  • Postupak: Bagosora i drugi (Military I) ) (ICTR-98-41)

“Sećam se da sam pogledao dole, jedna žena je očito pokušala da zaštiti svoju bebu. Neko ju je odgurnuo od bebe. A beba je i dalje bila živa i pokušavala da sisa”.


Major Brent Beardsley, svedok

Potpisana izjava svedoka


Svedok major Brent Beardsley svedočio je u predmetu MKSR poznatom kao Military I u vezi sa svojim iskustvom u Ruandi tokom 1993. i 1994. kao ađutant generala Roméa Dallairea u Misiji Ujedinjenih nacija za pomoć Ruandi. Major Beardsley je svedočio u vezi s brojnim pitanjima, između ostalog svedočio je o dva konkretna incidenta tokom kojih su ubijena deca i druge izbeglice.

Major Beardsley je svedočio da je tokom prvog od ova dva incidenta pronašao tela više zadavljene dece u planinama Volcano u severozapadnoj Ruandi početkom decembra 1993. godine. Major Beardsley je takođe svedočio da je tokom drugog incidenta, 9. juna 1994, došao u parohiju Gikondo u prefekturi Kigali i ustanovio da je puteljak koji vodi do parohije prepun tela dece, a da se u samoj crkvi nalazilo još oko 150 tela.

Izjavu svedoka koja je ovde priložena, kao i svedočenje majora Beardsleya, koristila je odbrana Aloysa Ntabakuzea kako bi opovrgla tvrdnju Tužilaštva da je Padobransko-diverzantski bataljon, koji je u to vreme predvodio Ntabakuze, vršio operacije na tom području u vreme kada se dogodio incident u parohiji Gikondo. Pretresno veće MKSR je utvrdilo da dokazi Tužilaštva nisu na zadovoljavajući način pokazali da su pripadnici Padobransko-diverzantskog bataljona bili umešani u taj napad.


Bagosora i drugi (Military I) (ICTR-98-41)

Pretresno veće MKSR je proglasilo trojicu visokih oficira Vojske Ruande, Théonestea Bagosoru, Aloysa Ntabakuzea i Anatolea Nsengiyumvu, krivim za zločine u vezi s atentatima na istaknute ličnosti i predstavnike političke opozicije u Ruandi, ubistva na raznim lokacijama na području Kigalija i u prefekturi Gisenyi, kao i za ubistvo pripadnika belgijskih mirovnih snaga nakon što su bili razoružani. Četvrti optuženi, Gratien Kabiligi, oslobođen je svih optužbi koje su mu stavljane na teret.

Većina žrtava su prevashodno bili nenaoružani civili pripadnici plemena Tutsi koji su ubijeni ili u svojim domovima, ili na mestima gde su potražili utočište, poput verskih objekata ili škola, ili na barikadama postavljenim na putevima dok su pokušavali da stignu do tih utočišta, bežeći od nastavka neprijateljstava ili drugih napada. U presudi Pretresnog veća takođe se pominje svedočenje jednog svedoka Tužilaštva koji je rekao da su “tela dece, isečena mačetama, prekrivala puteljak koji je vodio duž zgrade”.

Bagosora je proglašen krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti (ubistvo, istrebljnje, progon, silovanje i druga nečovečna dela) i teške povrede zajedničkog Člana 3 Ženevskih konvencija i Dodatnog protokola II (protivpravno lišavanje života i povrede ličnog dostojanstva). Ntabakuze je proglašen krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti (ubistvo, istrebljenje, progon i druga nečovečna dela) i teške povrede zajedničkog Člana 3 Ženevskih konvencija i Dodatnog protokola II (protivpravno lišavanje života). Nsengiyumva je proglašen krivim za genocid, zločine protiv čovečnosti (istrebljenje i progon) i protivpravno lišavanje života kao tešku povredu zajedničkog Člana 3 Ženevskih konvencija i Dodatnog protokola II. Te osuđujuće presude su potvrđene u žalbenom postupku.


8.


Oznake na fotografiji koje je svedokinja Berisha napravila i deo porodičnog stabla porodice Berisha


Oznake na fotografiji koje je svedokinja Berisha napravila

  • Broj dokaznog predmeta: P00275
  • Identifikacioni broj: 300563
  • Zaveden dana: 2. februara 2009.
  • Postupak: Đorđević (IT-05-87/1)

Deo porodičnog stabla porodice Berisha

  • Broj dokaznog predmeta: P00272
  • Identifikacioni broj: 303452
  • Zaveden dana: 2. februara 2009.
  • Postupak: Đorđević (IT-05-87/1)

“U jednom momentu moja deca su došla i Altin mi je rekao, mama, povredili su me. Ruka mu je krvarila. I rekao je, „Mama, policija je pucala u mom pravcu ali me nisu baš pogodili“. Bio je bled. Srce mu je lupalo. Pucali su čak i na decu koja su bežala. Ubrzo je došla grupa policajaca koji su nam rekli da uđemo unutra. To je bio jedan kafić. Unutra su bili stolovi i svi smo ušli unutra. Rekli su nam da sednemo, i čim smo seli počeli su da neprekidno pucaju. Bila je to rafalna vatra iz automatskog oružja”.


Shyhrete Berisha, svedokinja

Crveni broj “1” na dokaznom predmetu P00275—vazdušnoj fotografiji područja Suve Reke—je oznaka koju je načinila svedokinja Shyhrete Berisha kako bi pokazala mesto gde su ona i ostali članovi njene porodice, uključujući i njenu decu, odvedeni u jedan kafić, nakon čega je grupa policajaca na njih otvorila vatru 26. marta 1999.

Berisha je svedočila da je tog dana 31 član porodice bio prisutan s njom u kafiću, od čega je samo njih troje preživelo. Od članova njene porodice ubijenih u kafiću, njih 15 su bila deca uzrasta od 17 godina i mlađa. Najmlađa žrtva, Eron, imao je 10 meseci. U dokaznom predmetu P00272, delu porodičnog stabla porodice Berisha, oni koji su bili prisutni u kafiću tog dana označeni su plavim tekstom i naznačen je uzrast svakog od članova porodice.


Đorđević (IT-05-87/1)

Pretresno veće MKSJ je Vlastimira Đorđevića, bivšeg visokog zvaničnika srpske policije, proglasilo krivim za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu koji je imao za cilj promenu nacionalnog sastava Kosova kako bi se obezbedila srpska dominacija nad tom teritorijom. Prema presudi Pretresnog veća, ovaj cilj je ostvarivan putem široko rasprostranjene kampanje terora i nasilja nad kosovskim stanovništvom albanske nacionalnosti tokom 1999. godine koja je uključivala krivična dela deportacije, ubistva, druga nečovečna dela (prisilno premeštanje) i progone.

Pored toga, presudom Pretresnog veća utvrđeno je da je Đorđević imao detaljna saznanja o događajima na terenu, i da je imao ključnu ulogu u koordinaciji rada jedinica podređenih Ministarstvu unutrašnjih poslova Srbije u njihovim naporima da prikriju ubistva kosovskih Albanaca. Pretresno veće je utvrdilo da je Đorđević takođe bio lično i direktno umešan u akcije paravojnih jedinica na Kosovu, uključujući jedinicu “Škorpioni”, koja je direktno umešana u otvaranje vatre na 19 žena i dece kosovskih Albanaca u Podujevu, kada je njih 14 usmrćeno.

Đorđević je osuđen za deportacije, druga nečovečna dela (prisilno premeštanje), ubistvo, progon na rasnoj osnovi kao zločine protiv čovečnosti i ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja. Žalbeno veće je potvrdilo ove osuđujuće presude. Pored toga, Žalbeno veće je prihvatilo žalbenu osnovu Tužilaštva i proglasilo Đorđevića krivim za progon kao zločin protiv čovečnosti za seksualne napade na jednu devojku, dve mlade žene i dve druge žene kosovske Albanke.



Sudska praksa međunarodnih sudova

Sudska praksa MKSJ i MKSR doprinela je jačanju zaštite dece tokom oružanih sukoba.

Konkretno, presude MKSJ i MKSR su prepoznale mladu životnu dob žrtava i njihovu inherentnu ranjivost kao otežavajuće faktore prilikom određivanja kazni. U predmetu Kunarac i drugi Pretresno veće MKSJ je utvrdilo da mladu životnu dob nekih od žrtava (većinom uzrasta između petnaest i po i devetnaest godina) i izrazito mladu životnu dob jedne žrtve (uzrasta oko dvanaest godina) treba uzeti kao otežavajuće okolnosti. U predmetu Blaškić Pretresno veće MKSJ je istaklo da napadi na žene i decu kao dela civilnog stanovništva predstavljaju otežavajuću okolnost. Sličan stav je imalo i Pretresno veće MKSR u predmetu Muhimana.

9.


Fotografija stadiona [i bolnice] iz vazduha


  • Broj dokaznog predmeta: P23
  • Identifikacioni broj: 24
  • Zaveden dana: 11. aprila 1997.
  • Postupak: Kayishema i drugi (ICTR-95-1)

Svedok O je bio lekar koji je radio u bolnici Kibuye, u prefekturi Kibuye u Ruandi, u aprilu i maju 1994. godine. On je svedočio da je tokom tog perioda 72 dece, pripadnika plemena Tutsi koji su preživeli masakr u kompleksu Home Saint-Jean, dovedeno u bolnicu u kojoj je Svedok O radio. Deca su bila uzrasta između osam i 15 godina i lošeg fizičkog stanja.

Svedok O je svedočio pred MKSR da je 3. maja 1994. godine prisustvovao sastanku sa zvaničnicima vlasti tokom kojeg je izrazio svoju zabrinutost za bezbednost te dece u bolnici nakon što su im pretili pripadnici jedinica Interahamwe. Tokom sastanka, ministar za informisanje ga je prekoreo zbog toga što izražava zabrinutost i ostavio utisak da se ta deca smatraju neprijateljima. Kada se Svedok O vratio u bolnicu nakon sastanka, saznao je da su deca nasilno odvedena iz bolnice i ubijena.

Fotografija koja se ovde nalazi predstavlja pogled iz vazduha na stadion u gradu Kibuye, na kojem je ubijeno na hiljade muškaraca, žena i dece, kao i na bolnicu Kibuye, koja se nalazi neposredno iza stadiona.


Kayishema i drugi (ICTR-95-1)

Ovaj predmet se bavio masakrima koji su počinjeni u prefekturi Kibuye od aprila do juna 1994. godine na stadionu, u katoličkoj crkvi i u kompleksu Home Saint-Jean u gradu Kibuye, u crkvi u Mubugi, kao i na području Bisesero. Prtresno veće MKSR je osudilo Clémenta Kayishemu, načelnika prefekture Kibuye, i Obeda Ruzindanu, trgovca, u vezi s ovim događajima.

Pretresno veće je utvrdilo da je veliki broj muškaraca, žena i dece, pripadnika plemena Tutsi, potražilo utočište od ubistava koja su se dešavala u prefekturi Kibuye. Konkretno, otprilike 8.000 ljudi potražilo je utočište u pomenutom kompleksu, između 5.000 i 27.000 na stadionu, i između 4.000 i 5.500 njih u crkvi u Mubugi. Na desetine hiljada je takođe pokušalo da nađe utočište na području Bisesero. Veće je utvrdilo da su pripadnici plemena Tutsi na tim lokacijama ne samo ubijani u “neverovatnom mnoštvu”, već su takođe ubijani “bez obzira na pol i uzrast. Muškarci i žene, stari i mladi, nemilosrdno su pobijeni. Deca su masakrirana pred očima svojih roditelja, žene silovane pred članovima svojih porodica. Nijedan pripadnik plemena Tutsi nije bio pošteđen, čak ni nejaki, niti trudne žene”.

Pretresno veće je takođe u dokazni materijal uvrstilo tekst jedne od “pesama istrebljenja” koje su pevali pripadnici Hutu milicija. Pesma je pozivala napadače da ne poštede ni starije osobe, pa čak ni bebe, jer je Paul Kagame (tadašnji vođa Patriotskog fronta Ruande) napustio Ruandu kao dete.

Kayishema je proglašen krivim po četiri tačke za genocid. Ruzindana je proglašen krivim po jednoj tački za genocid. Te osuđujuće presude su potvrđene u žalbenom postupku.


10.


Video snimak naselja u kojem žive preživeli iz Srebrenice


  • Broj dokaznog predmeta: P386
  • Identifikacioni broj: 83677
  • Zaveden dana: 26. jula 2000.
  • Postupak: Krstić (IT-98-33)

“Životni stil? Ne mogu ga nazvati životnim stilom jer u ovom naselju nema života. Oni žive u, vidjeli ste, malim, malim prostorijama. Nemaju nikakvu privatnost, tako da nemaju nikakve normalne uslove za – posebno djecu da odrastaju u takvom naselju”.


Jasna Zečević, svedokinja

U vreme svog svedočenja pred MKSJ u julu 2000. godine svedokinja Jasna Zečević je bila direktor organizacije Vive Žene, neprofitne organizacije osnovane da pruža psihosocijalnu podršku ženama i deci žrtvama rata. Tokom svog svedočenja Zečević je govorila o problemima s kojima se žene i deca suočavaju nakon što su iskusili traume rata, i o njihovoj borbi da nastave osnovne životne aktivnosti dok žive u izbegličkim naseljima.

Ovaj video snimak, nastao u junu 2000. godine u sklopu istrage Tužilaštva, prikazuje naselje Špionica u Srebrenici, Bosna i Hercegovina, u kojoj je u to vreme bilo smešteno otprilike 500 ljudi u 20 stambenih jedinica. Kao što Zečević napominje u ovom video snimku, svakoj četvoročlanoj ili petočlanoj porodici dodeljena je po jedna prostorija u kući, dok su kupatila i kuhinje bili zajednički.


Krstić (IT-98-33)

Ovaj predmet se odnosio na događaje koji su se odigrali u Srebrenici od jula do novembra 1995. godine. Radislav Krstić, komandant Drinskog korpusa vojske bosanskih Srba, osuđen je za premeštanje žena, dece i starijih osoba bosanskih Muslimana iz srebreničke enklave i sistematsko ubijanje više od 7.000 muškaraca i dečaka bosanskih Muslimana nakon što su snage bosanskih Srba preuzele kontrolu nad enklavom.

Razmatrajući ovaj predmet, Žalbeno veće MKSJ je utvrdilo da je Krstić znao da se ubistva vrše i da je dozvolio Glavnom štabu vojske bosanskih Srba da koristi ljudstvo i sredstva pod njegovom komandom kako bi se pomoglo u njihovom vršenju. Proglašen je krivim za pomaganje i podržavanje genocida, pomaganje i podržavanje ubistva kao kršenja zakona i običaja ratovanja, pomaganje i podržavanje istrebljenja i progona kao zločina protiv čovečnosti, te za progon i ubistvo kao kršenje zakona i običaja ratovanja.



Sudija Theodor Meron, predsednik Mehanizma:

"Dok su deca i drugi civili i dalje na meti sistematskog nasilja u sukobima širom sveta, podsećamo se na važnost toga da se obezbedi poštovanje međunarodnog humanitarnog prava, koje pruža zaštitu onima koji ne učestvuju u sukobu, uključujući decu. Međunarodni sudovi i međunarodni krivični sudovi su imali presudnu ulogu u potvrđivanju opsega i dometa međunarodnog humanitarnog prava i stavljanja do znanja da kršenja tog prava neće proći nekažnjeno."